Дом

МИНИСТАРСТВО ГРАЂЕВИНАРСТВА И УРБАНИЗМА ПОКРЕНУЛО ПРОЈЕКАТ ИМПЛЕМЕНТАЦИЈЕ НАРОДНОГ ГРАДИТЕЉСКОГ НАСЛЕЂА
Да личимо на Србију
Први пут држава показује озбиљност потребну за овакве кораке. То су подржали UNESCO, Српска академија наука и уметности, више стручних удружења... Биће омогућени бесплатни пројекти за модерне објекте у духу српске градитељске традиције, као и финансирање социјалних стамбених програма, уз примену високих технолошких стандарда и принципа енергетске ефикасности. Српска традиционална „кућа поднебља” улази у стратешке документе, просторне и урбанистичке планове, смернице за пројектовање и изградњу. Зашто је то важно?

Пише: Дамјана Глушац и НР Прес

У појму српска кућа садржана је идеја амбијенталне архитектуре, са утемељеним и допуњујућим односом између човека и природног окружења. Српски народ живи на веома разноврсном простору, од питоме равнице у Војводини до Шар планине и Приморја. И, наравно, аутентичне куће моравског краја разликују се од оних у Банату или Херцеговини, као што ни златиборска брвнара и косовска приземљуша нису исте. Традиционално, с посебном пажњом се бира место за кућу. Народни неимари не граде на плавним подручјима, клизиштима или планинским висовима. Поучени дугим искуством, траже осунчане падине, котлине, местима са повољним микроклиматским условима.
– Многе велике цивилизације настале су у блатиштима моћних река (Мохењо Даро у Индији, Жуте реке у Кини, Нила у Египту, Тигра и Еуфрата у Месопотамији...). Људи су се ту насељавали због обиља воде и рибе у реци. Живели су у сојеницама и тако се, и типом објекта и материјалом, прилагођавали природном окружењу – подсећа нас архитекта Бранко Бојовић, члан Националног удружења „Српске куће” и Радне групе Министарства грађевинарства и урбанизма Србије за реализацију пројекта „Српска традиционална кућа”. – Традиционална градња потпуно зависи од локалитета. Игло је од снега, дакле, од материјала из непосредног окружења. Монголска кућа јурта је од коже, саображена номадском начину живота сточара. Афричка колиба је постављена на високим штаповима, одвојена од прегрејане земље, како би унутра било 10-15 степени свежије него напољу. На Медитерану куће су збијене, улице уске, са високим сенкама. Фасаде се боје белом бојом јер она одбија прејако зрачење Сунца. Такво прилагођавање градитељства поднебљу постоји и код нас. Дуго неимарско искуство наших предака уграђено је у српско градитељско наслеђе, у српске куће поднебља.

ПО МЕРИ ЧОВЕКА И ПРИРОДЕ

Ма ког регионалног типа, српска кућа је по мери човека и једноставна. Шумадијска има кров на четири воде, у основи квадрат подељен на два дела, огњиште, спаваћу собу, славску (у којој се одвијао породични и друштвени живот) и трем на ком се боравило за лепог времена. Она је слика живота у Србији до двадесетих година XX века и репрезент је српске градитељске баштине. Неоправдано, деценијама је занемаривана, о њој се није учило у школама, потцењивана је као „сељачка кућа”.
– То може бити тако само за оног ко не уме да види – каже мр Тихомир Обрадовић, специјалиста за народно градитељство, такође члан Националног удружења „Српска кућа” и Радне групе Министарства грађевинарства. – Ту је лепота у мери и задивљујућој пропорционалности, у складу и саживоту са природом. Није китњаста ни претенциозна, ликовно је укусно надограђена. С поштовањем се односимо према јапанској архитектури, а нисмо умели да препознамо тај раскошни аскетизам у својој кући, где је такође све било сведено и функционално. Нема ту сувишног, простор је рашчишћен, јер му је намена током дана вишеструка. Наше прабаке су имале у својим собама долап, у зид уграђен простор за одлагање одеће и ствари. Ми то данас зовемо „амерички плакар”!? Наши преци су спознали све битне принципе културе становања и организације простора, на нама је да их применимо у савременом контексту. У томе је суштина.Када данас дођете пред неку нову зграду, најчешће видите епигонство и крајњу површност. Схватате да је то један архитектонски потпуно сиромашан грађевински објекат, пуки скуп грађевинских материјала. И насеља су нам данас, на жалост,  углавном потпуно непланска стоваришта грађевинских облика, без елементарне осмишљености.
Некада није било техничких услова и урбанистичких планова, наставља мр Обрадовић, али се увек градило тако да кућа „легне у пејзаж”. Право на поглед је било неприкосновено.
– Никоме није падало на памет да два метра од ваше куће подигне зграду и заклони вам видик. Без обзира да ли се радило о градској или сеоској кући, то се није могло десити. Владало је обичајно право које се поштовало. Баштинимо традицију Призрена и Пећи, бисерних средњовековних градова, а данас око нас ничу простачка неурбанизована насеља. Ми назадујемо и то је застрашујуће.

СТОПАМА ЈОВАНА ЦВИЈИЋА

Значајни српски истраживачи, као што су академици Александар Дероко и Бранислав Којић, касније Зоран Петровић, Брана Миленковић, Божа Петровић и други, проучавали су народно градитељство и научно показали да су традиционални градитељски облици и данас оправдани, чак супериорни. Из те архитектонске баштине могу се показати принципи модуларне координације, енергетске ефикасности, складан однос објекта са окружењем... Али, авај, то је дуго остајало у уским академским круговима, без шире самосвести и примене. Тек у последњих четврт века, не без чудног отпора у неким круговима етаблираних, вредности искристалисане у српском народном градитељству доживљавају све већу поновну афирмацију, и теоријску и практичну. Велику заслугу за то има почивши професор Божа Петровић.
Поред више од 200 пројеката и великог броја студијских и научних радова, професор Петровић је својим делом оставио својеврсно завештање будућим српским генерацијама. Свестан потреба и стандарда које намеће модерна епоха, ослањајући се на таленат, академско знање и искуство, успешно је спојио модерну кућу са амбијенталном архитектуром подручја, саобразно културној традицији и националном идентитету. Дело професора Петровића ужива поштовање великог броја архитеката и шире академске заједнице, а први пут те идеје добијају и озбиљну подршку државе.
– Професор Петровић поново је оживео систем вредности традиционалног градитељства, не из национално-романтичарских већ чисто практичних побуда – каже Бранко Бојовић. – Отворио је богате трезоре знања и искуства многих наших поколења и то изнео пред нас. А зачетник тог начина мишљења у српској науци је заправо Јован Цвијић, чија антропогеографија са сличном дубином одређује однос човека и географског простора. То је у темељу замисли Боже Петровића. Имали смо ми и друге наследнике традиције Јована Цвијића, попут Бранислава Којића или професора Симоновића, само што Божа Петровић није остао на доктринарном и филозофском. Као генетски предодређен градитељ, он је инстинктивно ухватио суштину и преточио је у архитектонску праксу. То је једна велика културно-цивилизацијска и национална идеја, коју би требало у потпуности подржати и на све начине афирмисати.

***

Повратак сопственом идентитету
– Држава ће финансирати градњу традиционалних српских кућа за потребе социјалног становања, те је у вези са тим расписан конкурс за локалне самоуправе. Општине ће ускоро моћи да добију бесплатну пројектну документацију за овакве куће поднебља, као и грађани који приватно хоће да саграде праве српске куће. Захваљујући нашим мерама, градња ће коштати око 300 евра по квадрату. Очекујем да ћемо ускоро имати целе улице и насеља у духу српског градитељског наслеђа, уз примену високих модерних технолошких стандарда и принципа енергетске ефикасности – каже министар грађевине Велимир Илић, на чију иницијативу је и покренут цео овај пројекат. – Морамо да вратимо сопствени идентитет и препознатљиву градњу. Да имамо српски стил градње и сачувамо моравску, врањанску, војвођанску, косовску... кућу, али и да тако вратимо душу српском селу. Имамо прелепе манастирске конаке, диви им се свет, па би такву градњу требало пренети и на приватне објекте. Пројекте у том духу имамо и за школе, општине, обданишта и друге државне објекте... А у реализацији ће бити коришћени искључиво домаћи грађевински материјали.

***

Велике серије, мала цена
– Изградња кућа у српском градитељском стилу за око 300 евра по квадратном метру може се лако остварити уколико се примени типска градња, са великим серијама производње потребног грађевинског материјала, и ако локалне самоуправе подрже тај пројекат – каже Горан Родић, секретар Одбора за грађевинарство Привредне коморе Србије. – Ми подржавамо сваку иницијативу која ће оживети грађевинску индустрију и помоћи људима да по приступачним ценама дођу до свог крова над главом.
Инжењерска комора Србије је раније покренула пројекат „Лепа Србија” да би се побољшао начин градње кућа у духу старе српске архитектуре.

***

Пријатно изненађење
– Иницијатива Министарства да наше градитељство у наредном периоду буде обележено стилом српске националне архитектуре пријатно је изненађење и, дугорочно гледано, веома мудар потез – каже инжењер Славољуб Закић, члан Радне групе Министарства грађевинарства и урбанизма Србије за реализацију пројекта „Српска традиционална кућа”. – Свака озбиљна држава пажљиво негује вредности и дела своје архитектонске баштине, јер је то препознатљив и највидљивији део националног идентитета и културе. Ви по кући лако можете да знате када сте у Енглеској, Јапану или Русији. А у Србији? Зар не би било логично да већ од граничних прелаза и дуж ауто-путева буду изграђени објекти у духу аутентичног народног градитељства сваког од тих наших крајева? Зар не би било нормално и лепо да нам железничке станице, општине, поште, школе и други јавни објекти личе на Србију? Зар то не би био поучан пример по којем би се могли равнати и појединци? Захваљујући овом Министарству, ми сада први пут у држави имамо не само саговорника о томе, него и некога спремног да учини делотворне кораке.